Sastavljeno i rastavljeno pisanje reči

Najčešće pravopisne greške odnose se na sastavljeno i rastavljeno pisanje reči. Dok su neke reči zaista teške za razlikovanje, kao u primerima kad morate dobro da znate o kojoj se vrsti reči radi, pa mogu i zajedno i odvojeno da se pišu, neke greške su zaista neshvatljive. Što je najčudnije, radi se o greškama koje se sreću na svakom koraku. Doduše, razumljivo je što jedni od drugih prepisuju, i ruku na srce, zaista nije neophodno da svi budu stručnjaci. Međutim, ima ljudi koji žele da znaju šta je pravilno, pa ovi postići o jeziku upravo tome i služe.

Krenimo od negacije. Sa imenicama, zamenicama, pridevima i prilozima negacija ne (ili ni) uvek se piše sastavljeno (nečovek, nikakav, neprijatan, nevoljko...), dok sa glagolima uvek ide odvojeno, izuzev u četiri slučaja: neću, nemam, nisam i nemoj. Tipične beogradska greške su: nemogu i nedam. Katastrofa!
Izuzetak je i u slučaju kad zamenicu "prekida" predlog: nije sa nikim ili za ništa, već ni sa kim i ni za šta.

Predlozi u sprezi sa drugim vrstama reči mogu da se pišu i zajedno i odvojeno, ali kao opšte pravilo treba zapamtiti  - kad god se radi o prilogu, piše se zajedno. Sećate se, prilog se uvek vezuje za glagol, odgovara na pitanje kako, gde, kad, zašto i koliko se glagol dešava. Radim brzo, ovde, danas, stoga i mnogo (razume se o čemu se radi). Međutim, kod priloga koji se grade od dve reči (složenice), sastavljeno pisanje odnosi se samo na priloge za način i vreme, koji odgovaraju na pitanja - kako i kada. Evo nekoliko primera:
- ispočetka (Krećemo ispočetka - kako krećemo?); iz početka (Iz početka ovog rada jasno se vidi...)
- uzbrdo (Ceo dan išli smo uzbrdo - kako smo išli?); uz brdo (Uz brdo je mnogo lakše stići nego preko šume)
- ubrzo (I Hitna je ubrzo došla - kako je došla?); u brzo (Bolje se razume u brzo nego u sporo kretanje)
- napamet (Uči pesmicu napamet - kako uči?); na pamet (Na pamet mi nije palo...)
- utanko, utvrdo (Utanko su precizirali vreme - kako su precizirali; Utvrdo su se zarekli... - kako su se zarekli?); u tanko, u tvrdo (U tvrdo testo dodajte vodu...)
- dosad(a) (Dosad smo se snalazili - kada smo se se snalazili?); do sada (Išlo je glatko sve do sada - ovde je do sada takođe prilog, ali je u funkciji dopune)
- naveliko (Kupuju naveliko - kako kupuju?); na veliko (Bave se kupovinom na veliko)
- preblago, prebrzo, presporo... (sa prefiksom pre prilozi najčešće imaju elemente komparacije: Prebrzo su koračali): pre blago, pre brzo, pre sporo... (Korili su ga pre blago nego oštro)
i tako dalje, i tako dalje... princip je isti. Sve ostalo samo su - nijanse.
A među tim nijansama ima i lažnih izuzetaka, pa se s nogu, s leđa, s boka... uvek piše rastavljeno. Pitate se zašto su to izuzeci, i zašto su lažni? Jeste da se radi o prilozima (imaju tu ulogu), ali su za mesto, a na početku ovog pravila je napisano da se predlozi sa nekim drugim rečima pišu zajedno samo kad se radi o prilozima za način i vreme, a ovi primeri su prilozi za mesto. Tek da se podsetimo i preslišamo.


Sledeća grupa su rečce i uzvici - opšte pravilo je da se rečce i uzvici pišu zajedno, a u svim ostalim slučajevima odvojeno:
- upomoć (ovaj uzvik često u rečenici bude i prilog, ali najčešće je taj uzvik jedna jedina reč u takozvanoj specijalnoj rečenici; dakle, kad vičete, vičite "zajedno" - Upomoć!); u pomoć (Pritekli su im u pomoć)
- nažalost (kad je rečca: Nažalost, i nama je to postalo jasno); na žalost (Da li na žalost ili na sreću...)
- nastranu (rečca: Nastranu što žele da nam izađu u susret); na stranu (Sklonili smo to na stranu)
- pritom (rečca: Pritom, i oni su učestvovali... - da se radi o rečci najlakše je prepoznati po tome što se odvaja zarezom, ali je upotreba rečce mnogo ređa nego slučaj pri tom); pri tom (Odlučili smo da idemo, ali pri tom nismo uzeli u obzir...)
i tako dalje, i tako dalje.

Slečajevi kad se reči uvek pišu zajedno: nadohvat (ali: na dohvatu), zdesna, sleva, naopačke, naopako, unakrst, otprve, popola, napola, netremice, odvajkada, odmila, doboga (ali: Do boga sedi...), dabogda (ali: Da bog da i nama sreće...), izbliza, zbrda-zdola, odozdo, odozgo, naoko, izreda, iskosa, zauvek, natašte (ili našte, na primer: našte srca), naširoko, zaredom (ali: Red za redom...)...

Uvek se piše odvojeno: u stvari, i te kako (ali: ikako), na primer...

Posebnu pažnju zaslužuje izraz dobro došli. On se uvek (uvek!) piše odvojeno, a na ulazu u maltene svaku prodavnicu piše: Dobrodošli! Međutim, kad je u ulozi imenskog dela predikata, piše se zajedno: Oni su dobrodošli! Samo posle pomoćnih glagola jesam, biti i hteti možete da napišete zajedno, ako polažete na svoju pismenost. U ostalim slučajevima: dobro došli!

I za kraj, prepodne i popodne. Pravilno je zajedno ako se radi o imenici: Celo prepodne bila sam na poslu, ili: Nedeljno popodne; ali ako je u funkciji dopune, onda mora da bude odvojeno: Imam zakazan pregled u deset sati pre podne, ili: Radim do pet po podne.

Ko želi da dopuni ovu listu, slobodno, biće mi drago. Ne mogu svega da se setim.

Vi ako si imate jelo za jedenje, mi si nemamo stomaci za bacanje

Otkad sam u svojim novinama počela da uređujem i rubriku s receptima, nikad ne predlažem jelo koje sama ne bih spremila kod kuće. Doduše, ograničena sam fotkama, ali kad uspem da namolim odgovorne i ubedim ih da je bitniji dobar recept od dobre fotke, uspem i da napravim strane baš onako kako sam zamišljala. Poslednje uživanje bio je serijal, u četiri broja, o zimnici. Prvo je išla slatka, da ne prođe sezona voća, pa slana. Vraćala sam se kući i osećala miris pečenih paprika u nozdrvama, iako u Airpot Cityju provereno niko ne peče paprike.

Sad spremam specijalno izdanje za slave, i tek danas mi je postalo jasno da sam skupila i previše recepata, a plašila sam se da neću imati dovoljno da napunim 40 stranica! Šta sad da radim? Neće sve da mi stane, a ne bih ničeg da se odreknem! Uh, koja muka.
Sve me to podseća na vreme kad sam bila mala i kad smo išli kod ujaka u Vranje. Toliko obilje hrane nikad i nigde nisam videla, čak ni u velikim hotelima sa prepunim švedskim stolovima! Mala digresija: moja majka ima sedmoricu rođene braće! Bila sam dete bogato ujacima, i mislim da su oni najsvetlija tačka mog odrastanja. Ne znam da li neko može toliko da voli koliko vole ujaci. Pri tom, ja sam prvo dete u generaciji! Ako nisam najviše, najduže sam voljena. Elem, kad smo u Vranju, nikako da se dogovorimo ko će kod koga da bude, pa onako primitivno ostanemo svi na jednom mestu, kod nane i dede i najstarijeg ujaka. Pokojna nana je spremala kao za vojsku! U stvari, mi i jesmo bili vojska, poveći odred njene dece i unučadi, sa sve snajama, a vrlo često i kumovima, prijateljima i komšilukom koji nam se pridruže za stolom.
U staroj kući bila je zidana peć i ne mogu da prežalim što su je srušili. Zapanjilo me je kad sam shvatila da mnogi ljudi i ne znaju šta je to. Ako ste u toj grupi, zamislite pekaru i u njoj rerne ugrađene u zid koje odjednom ispeku po osam hlebova. Takva ista bila je i rerna u Vranju. Plehovi su se specijalno pravili po dimenzijama rerne, kako su je oni zvali - pećke, i vadili su se loparom, metalnom ili drvenom ravnom lopatom koja je samo za to služila. Kad nana izvadi pitu, ona ima 50 redova!
U takvim pećkama peklo se po vasceli dan. Trpeza, sofra kako to oni kažu, postavljala se u dvorištu, po nekoliko stolova, kao za svadbu, i dok oni na početku lanca završavaju sa supom, onima na kraju tek se služi predjelo. Deca trčkaraju unaokolo, svi razgovaraju, motaju se po kuhinji, ustaju sa stola, sedaju za sto...
Samo da napomenem da nana nije kupovala kore već ih je sama mesila, u sto varijanti. Uz nju sam naučila sve o testu, bilo je to neverovatno iskustvo. Tek kad je sasvim ostarila, počeli su da kupuju hleb, ali su svi žalili za njenim, mekim kao duša, koji se puši i miriše na nekoliko metara. Pravila je stvarno svašta, sve što duša može da zamisli. Sećam se kad smo u Nemačkoj kolega i ja ušli u pekaru i kad nije mogao da se snađe među mnoštvom peciva za koje nije ni znao sa čim je i kakvog je ukusa. Meni su se oči širom otvorile i počela sam da mu objašnjavam šta je s lanom, šta s kimom, šta sa susamom, makom... šta su ružice, kajzerice, hlepčići, mrežice... zašto je jedno belo, drugo zeleno, treće crveno, četvrto žuto... Ma, bila sam na poznatom terenu, ali prilično nostalgična. Pomislila sam: "Sve je ovo ona pravila, i to kako je pravila!"
Imala je samo jednu manu. Koliko god da joj gost jede, ona mu dodaje još. A ako je neko odbije, odmah sva skrhana pita: "Ne dopada ti se?" Sa mnom je muku mučila jer ništa nisam jela, samo slatkiše. Na kraju je digla ruke i sama mi davala koh pre ručka, ali kradom da se ne vidi kako detetu daje ono što nikako ne ide da se daje pre ručka. Donosila mi je zeljanicu u krevet, sačekivala me kad ulazim u kuću sa samsom... dovijala se kako je znala i umela ne bih li počela da jedem kao i svi ostali i na kraju je i uspela. Mila moja nano, kad bi znala koliko sad jedem, bila bi presrećna. Jednom se i zaplakala kad nisam pojela svoje parče ačak-pite, već samo kiselo mleko, da sam i ja počela da plačem. Naš duet bio je u savršenoj harmoniji. Nikad više nije spremila ačak-pitu kad sam kod njih, a to je jedna od najlepših pita. Sad je ja vrlo često spremam, gotova je za tili čas, a ukusna za medalju.

I tako, okupimo se svi kao da je neka proslava, i jedemo, jedemo... mnogo, čoveče, jedemo!
Imali smo nekog pridruženog rođaka čika-Đoku (u stvari je bio kum jednog od naših kumova), koji je voleo dobro da pojede, što se na njemu i videlo. Ponosno je šetao sa povećim stomakom ispred sebe i govorio kako "sve svoje sobom nosi" i kako je tu veliku loptu "pošteno zaradio", "veliki trud je uložio". E, taj i takav čika-Đoka, čak i on je ponekad odbijao nanino nutkanje, uz komentar: "Ama, Kosaro, će puknem!" "Kako će pukneš? Ne dopada ti se!" Kad se čika-Đoka okrene oko sebe i pogleda šta je još sve na stolu, progovara: "Vi ako si imate jelo za jedenje, mi si nemamo stomaci za bacanje!"
Tako i ja s ovim receptima za slave - imam si recepti, al' ne mož' da stane!
Izgleda da sam naklonjenija toj "vranjanskoj" strani više nego onoj "šumadijsko-nemačkoj". Dok je vranjanska strana, odnosno nana-Kosara sekla parčiće velike kao tanjir, ova druga, odnosno nana-Zaga, sve je sekla sitno, pa aranžirala kao za izložbu. Nana-Kosara je mesila, pravila pite ranom zorom da deca imaju šta da pojedu pre škole, pekla po dva jagnjeta za jedan ručak... a nana-Zaga je bila majstor za minjone, rolnice od fileta lososa, torte koje je ukrašavala figuricama od marcipana... Vranjanska strana je i supu kuvala u šerpi od pet litara, kao za veš, a šumadijsko-vojvođanska je gajila malene šerpice, tacnice, desertni escajg...
Nana-Kosara spremi divlju svinju koja zauzme ceo sto, a nana Zaga kupi pola kile teletine sečene u listiće i aranžira je kao ikebanu... Ne znam kako je biti na sredini. Valjda normalni ljudi znaju.

Licemerje za sve pare

Koliko sam postala licemerna, to je čudo jedno! Kad bih mogla sama sa sobom da prestanem da se družim, svakako bih odjebala ovu spodobu zvanu Milja, po prezimenu Lukić. Inače, kad bih birala koju osobinu kod ljudi najmanje volim, svakako bi licemerje izbilo na visoko prvo mesto. Pa kako je onda došlo do toga da i sama postanem ono što najviše mrzim? Ne znam, nemam dovoljno pameti da odgovorim na to pitanje.
Čitam kod Charolije post o "zatvoru" koji mi je dotakao onu najtanju žicu do te mere da nisam mogla ni komentar da napišem, ali me je inspirisala za ovaj post. Ona se bori za sebe i svoju slobodu iskreno, mada možda nije toliko glasna za ljude oko sebe, ali unutra je to vrisak. Ko nije prošao kroz tu fazu, nikada nije ni imao pravu muku u životu i generalno malo zna o stvarnosti, a o "ono malo duše" ne treba ni pomišljati. Stvarnost ume da bude toliko nategnuta i opterećujuća, horor za sva čula. Ona stalno izaziva, bori se najnečasnijim sredstvima ne bi li slomila svakog ko u njoj obitava... Setih se i Sime Pandurovića - stvarno je super biti lud, gradiš svoju stvarnost i u njoj živiš. Kusaš čorbu koju si sam spremio. Ko se opire, pa bi da se uklopi a da ipak ostane svoj - kurobeca se kao Charolija ili postaje licemer kao ja.
Pre nekih osam godina, dok su još bili neverovatni redovi u pošti, a svi smo bili osuđeni da bankarske poslove obavljamo u pošti, stajala sam u redu sa gomilom penzionera u kilometarskoj koloni da promenim karticu. Meni je bilo hitno, a oni su baš taj dan primali penzije. I njima je hitno. Posle utrnuća prvo stopala, zatim celih nogu, i posle više od sat vremena dođoh i ja na red. Užasna gužva, žamor, a meni šalteruša treba da objasni šta da radim. To je procedura, čoveče!

U nekoliko navrata mi je pričala, a čula sam samo početak: "Idite u Poštansku..." i stalno sam se izvinjavala i molila je da mi ponovo kaže šta treba da radim. Po načinu na koji me je pogledala, shvatim da je pomislila kako sam gluva i nastavim da joj pomažem u tom uverenju. Ona, onako iznervirana, otme mi papire iz ruku i ode sve da obavi sama. Vratila se i ob-ja-sni-la mi ka-ko je sve sre-di-la!!! Toliko je vikala da su joj žile na vratu nabrekle do stepena pucanja. Tad sam pomislila: "Celog života sam se trudila da pokažem kako sam pametna, a ovo je prvi put da sam tu pamet iskoristila." Tada mi je bilo drago zbog toga, ali je simptomatično da sam otad sve češće počela da "koristim pamet", u stvari da postajem sve veća bitanga koja se pravi luda kad joj to odgovara. I tako dođoh do opšteg licemerja u svakoj situaciji.
Sa svima sam ljubazna, mada bih najradije nekima razbila glavu. Hvalim i ono za šta znam da ne vredi ni pišljiva boba, ali "red je", na poslu sam do te mere usavršila klovn-sistem da sam postala podvojena ličnost... Rezultat? Uopšte mi nije lakše, toliko sivih ćelija mi je ostalo da makar to shvatim.
Uljudno se nasmejem na sve glupave "šale" kad se i ostali nasmeju, ma i grohotom se smeju, kao da se utrkuju ko će bolje prokljuviti "duhovitost". Tešim se da sam se samo nasmejala a nisam se smejala, kao lakše je tako, kao bitno je da prođe, kao to je stvar vaspitanja... a u stvari je neviđena glupost koja me stavlja na mesto kome pripadam a sve mislim da ne pripadam. Sic! Kad bi postojala neka sprava koja može da prikaže stvarne misli, kao što merač pritiska pokazuje da li je neko otišao u kurac, onda bi kod mene ta spravica verovatno eksplodirala posle pet minuta. Jedno pričam, drugačiji mi je izraz lica, a šta mislim... to nikakve veze nema sa trenutnom situacijom.
Jedino sa decom i mužem imam normalan odnos, u stvari nenormalan, ali kod nas je to realno stanje stvari. Svađamo se kao na pijaci, ja kod kuće psujem kao kočijaš, tako da me oni koji me poznaju van tih okvira sigurno ne bi prepoznali.
Iskrena sam i kad branim neki stav, ali samo pred onima koji me stvarno slušaju. Oni koji mi gledaju u noge ili merkaju koliko mi je brendirana garderoba, od mene imaju samo taj osmeh model G6, koji tako lepo pristaje "vaspitanim" gospođama poput mene.

Beovoz ili BG:voz

Beogradski metro mnogima i dalje deluje kao fikcija, neki nedosanjani san o kome se samo priča a znaju da nikad neće dočekati da zaista sednu u gradski voz i za tili čas dođu do mesta za koje im je gradskim prevozom potrebno duplo, često troduplo, pa i četvoroduplo više vremena da stignu autobusima Gradskog saobraćajnog.
Juče sam se na nagovor kolege vraćala s posla Beovozom i - oduševljena sam! Do posla putujem najčešće sat vremena, vrlo često sat i po, a da budem objektivna, bilo je i dana kad mi je od kuće do radnog mesta bilo potrebno (samo) četrdesetak minuta. Lepo ponesem knjigu i čitam. Ako sam nedavno završila sa čitanjem neke koja je ostavila i mesto za razmišljanje o njoj, obavezno pravim najmanje dan pauze, pa u tim pauzama rešavam sudoku. Načitah se ja bogami podosta. Povratak s posla iziskuje više vremena nego dolazak, jer radim po ceo dan, pa se vraćam uveče s Novog Beograda. Sve mi se čini da su svi krenuli u centar baš kad i ja s posla. Ima mnogo mladeži koja ide u provod.
Da... izlazim uveče s posla, kao prebijena mačka, kao da sam bila u rudniku, kao da u životu ništa drugo nemam izuzev posla, a kuća mi služi samo da se umijem, pojedem nešto i prespavam. Dok sam bila mlađa, čudom nisam mogla da se načudim ženama koje zalepe lice za staklo ili im glava padne na grudi pa spavaju. Sad ih i te kako shvatam. Moj slučaj je više naklonjen ovom padanju glave na grudi, al' se prenem i zavrtim glavom. Ponašam se kao da me je neko uhvatio u nečem nečasnom, i prva reakcija mi je da namestim kosu onako nehajno, kao spustila sam glavu tek da vidim koliko mi je postojana frizura. Naslanjanje face na staklo rezervisala sam za putovanja između gradova ili država. Naravno, usta su tek malo otvorena, zbog boljeg disanja.

Čudila sam se nekad, i sve mislila: "Bože, zar ne može da izdrži tih nekoliko stanica otvorenih očiju?", a sad mi dođe da žene koje zaspe u prevozu pokrijem ili bolje namestim, da im se ne ušine vrat. Tuga i jad. Nose i cegere, usput su svratile u prodavnicu, ali koliko god da su umorne i koliko god da su u besvesnom stanju, tašnu čvrsto drže u rukama a ceger između nogu. E, brajko moj, ni mrtva ne dam ono što sam kupila, to nosim kući, za svoju decu!
Juče sam s posla izašla u pola osam ("zatvaramo" novine), i da sam išla svojom uobičajenom maršrutom: autobusi 67 ili 68 do Brankovog, pa 16 do kuće, stigla bih između devet i pola deset uveče. A vozeći se Beovozom sedela sam ispred televizora sa papučama na nogama  - u pola devet! Sve mi nešto bilo neobično.
Ko nije obavešten, za Beovoz će važiti markice, a do kraja septembra vam nisu ni potrebne - besplatno je. Manje od deset minuta trajala je vožnja od Buvljaka do Pančevačkog mosta. Najviše vremena utrošila sam da stignem do Buvljaka, i posle od Pančevačkog do kuće. Odsad idem samo ovako i na posao i s posla! Što ranije nisam počela? Dobro, nikad nije kasno.
Jedina falinka je što ima malo linija i što su pojedine stanice kao tamni vilajet, pogotovo ona pod nazivom Prokop. Jedna koleginica sišla je na njoj i kaže da se osećala kao u horor filmu sa zombijima. Kod Pančevačkog mosta je bilo potpuno drugačije - ljudi koliko voliš, i čim se skloniš s perona već si u stvarnom svetu.

Zaista je Beogradu neophodan metro. Sedamdesetih se mnogo pričalo o njemu, čak su tu i tamo kopuckali po gradu, osamdesetih još više, ali... Beograd je grad burne istorije i gde god da gurnu ašov naiđu na ostatke minulih vekova. Sad, na primer, žele da grade neki hotel na kraju Knez-Mihailove i već posle metar naišli su na rimske iskopine. Na redu su arheolozi, pa tek posle mogu da dođu građevinci. I dok u našoj prestonici nailaze na administrativne i stambene objekte iz keltskog, rimskog, srednjovekovnog perioda, u Londonu su prilikom iskopavanja naišli na masovnu grobnicu za koju se tek kasnije utvrdilo da je iz perioda kuge. Inače, londonski metro je super, pogotovo za Londonce koji žive u predgrađima. Najveličanstvenije izgleda moskovski, sav u mermeru i sa kristalnim lusterima. Međutim, boraveći često u Rusiji, prestala sam da se oduševljavam tom monumentalnošću, postala mi je dosadna. Rusi, kao i Amerikanci, idu samo na najveće, najviše, najstarije, najdublje... Dosta više s tim naj, naj. Metro jeste lep, i pre svega efikasan, ali mi je lepši onaj u Taškentu, iako nema toliko linija i nije tako brz, ali je sav u mozaicima. Metro u Pragu ostavio je, bar na mene, najturobniji utisak, kao Zona sumraka je, a onaj u Berlinu najbolje je organizovan. U Parizu sam imala utisak da sam usred Afrike, očigledno je da Francuzi nisu naklonjeni ovom vidu prevoza. U Moskvi je to glavni vid prevoza, reka ljudi je po pokretnim stepenicama koje se spuštaju u vrtoglave dubine. U tom organizovanom haosu svako zna gde ide i fascinantno deluje kad se za nekoliko sekundi isprazni stanica na kojoj je dotle bilo mnoštvo ljudi koji se kao sardine stisnuti spremaju da zakorače prema vratima vagona. Od žamora za tili čas ne ostane ništa, samo se zaklope vrata i čuje tako poznati fijuk. U Petrogradu je dubina još veća, ali je taj metro ružan i pobuđuje klaustofobiju - spuštaš se, spuštaš, spuštaš... velikom brzinom, a oko tebe samo goli zidovi i veštačko osvetljenje. Beogradski metro u nastajanju još uvek je uglavnom iznad zemlje.

Dakle, glasam za metro!!! Glasam za onog političara koji bude obećao da će graditi, odnosno kopati metro! Svaki dan gubim od tri do četiri sata na prevoz, malo li je? Jeste da čitam, ali mogu to i kod kuće.

Legende za fotke:
1. Beovoz
2. Ulazak u autobus kad nije gužva
3. Moskovski metro