Boje sunca, neba, zemlje, revolucije, kaktusa i tortilja ("Ako te više nikada ne vidim", Laura M. Belji, izdavač: Grafički atelje Dereta)

Knjige čitam skoro zanatski, nema te koju ne mogu da svarim do kraja i nema te koja mi je nezanimljiva. Ipak, da budem iskrena, postoji jedna koju nisam pročitala do kraja. Radi se o našoj, pre bih rekla spisateljici (termin koji sve više potiskuje sve druge iz svog sektora) nego što bih je nazvala književnicom, koju jedni hvale drugi kritikuju. Oni koji je hvale mnogo je hvale, a oni koji je kritikuju, rade to vrlo grubo i potcenjivački do besmisla. Rekoh, da pročitam nešto ako ću da sudim. Drugarica koja je voli preporučila mi je "njenu najbolju knjigu", a iz pogleda i tona naslutila sam da se boji kakav će biti sud. Nije to zbog toga što sam ja neki autoritet (nisam nikakav), već da učvrstimo prijateljstvo sklonostima ka istoj literaturi. Namerno ne pominjem spisateljicu, mislim da nije fer da sudim o njoj na osnovu samo jednog dela, i to dela koje nisam pročitala do kraja. U našim novinama u svoje vreme pisala je kolumne, koje su zaista bile dobre, interesantne, po pravoj meri jednog ženskog časopisa, a opet, imale su i svoju boju - pun pogodak. Međutim, kad mi je do ruku dopala knjiga, nisam odmakla dalje od nekih šezdesetak stranica, mada je pravilo, moje pravilo, da prvih sto stranica i ne računam. Odustala sam, i nije mi žao. Džabe što ima i istorije, Dučićeva pisma su originalno prenesena, džabe što je na neki način i egzotična... džabe sve to, kad se radi o delu koje očigledno ni sam autor nije pročitao drugi put. To je roman sklopljen verovatno za nekoliko dana, možda za dve ili tri nedelje nabacivanja teksta. Nema promišljanja, nema ničega što bi zaintrigiralo, izuzev tih pisama, koja sam na preskok tražila, ništa nije povezano... Još jedna potvrda Kročeovog "Slika nije vrednija ako je na njoj general umesto običnog vojnika".

Kad mi je do ruku došla knjiga "Ako te više nikada ne vidim" očekivala sam nešto slično (malo istorije, malo ljubavi), ali ću je pročitati. Valjda. Trebalo bi da je naša spisateljica izuzetak od prakse mog zanata - da čitam sve. O autorki ne znam ništa, i kad mi je knjiga došla u ruke, saznajem da je to njen prvi roman, da je 75. godište... Uh, mora da je vrlo ambiciozno.
Činjenica je da ovaj neveliki roman ima atmosferu latinoameričkih serija o izgubljenoj deci koja se traže sa roditeljima. Međutim, struktura sa nekoliko paralelnih priča koje se prepliću radnjom, vrlo vešto je izvedena, tako da nema ni traga onoj latinoameričkoj sladunjavosti. Prvi veliki plus. Drugi plus, iako je reč o prvom romanu - nema grandioznosti i istresanja životnih mudrosti kao iz rukava, što je inače opšte mesto svih prvih romana skoro svih pisaca na svetu. Treća stavka je istorijska osnova koja treba da se oseti, ali ne sme da se nameće, što je takođe Laura Belji vešto izvela. Ipak, nijedan od ovih pluseva ništa ne bi vredeo da nema književnog dara koji je kod nje očigledan, pa ću je rado nazvati književnicom.

Pripovedačka proza, često nepravedno osporavana u modernoj kritici, ovde je našla svoj pun izraz, jer "Ako te više nikada ne vidim" ima priču koja uspešno može da se prevede i na čistu naraciju i podložna je filmskom prikazu, a takođe ima i onaj specifičan šarm pripovedaštva - zanima vas šta će dalje da se desi. Iako su obrti sudbine, jednako uslovljeni istorijskim trenutkom koliko i psihološkom motivacijom likova, česti i određujući za tok i strukturu, nisu presudni za konačnu ocenu o književnom dometu, bar nisu ovde.
Radnja je smeštena u burno istorijsko vreme - Meksiko s kraja 19. i u prvim decenijama 20. veka. Knjiga me je toliko zainteresovala za taj period da ću potražiti istorijsko štivo o  tom dobu da se malo bolje upoznam sa njim. Od imena pobunjenika koji se pominju poznat mi je samo Zapata, ali on je ovde sporedan lik. Jedna mala epizoda, ali vrlo upečatljiva. Od predsednika države, ne znam ni za jednog, ali (opet mala ali upečatljiva epizoda) Obregona bez ruke koji popušta pred idejom da se oslikaju zidovi u Meksiku, za šta na početku nije hteo ni da čuje, način na koji jednom rukom savija tortilju, kako govori o seljacima koji su se borili za parče zemlje i kako razmišlja o trenutku kad će izaći pred narod... dovoljno su podsticajni da poželite da saznate više, a daju i jarki kolorit Meksiku koji oslikavaju žutom bojom kukuruza, braon od čokolade, crvenom od paprike, zelenom od kaktusa... Odjednom Meksiko, pun života, previranja, galame, ljudi, šešira, pobunjenika naoružanih do zuba i bosih... iskrsava u svoj svojoj raznolikosti i počinje da pulsira iz stranica knjige. U tom smislu, lepa je epizoda i sa pijace na kojoj se Pančo i Mercedes snabdevaju. Kao i opis biblioteke u kući kolonijalnog stila gospodina Marijana, u kojoj Gilberto upoznaje svet.
Od istorijskih ličnosti, jedini o kojima sam znala i nešto više (za nijansu više), tu su još i Dijego Rivera i Frida Kalo. Rivera je dobrim delom i pokretač radnje u ovom romanu, ali Frida... ona je samo mali ukras. Prvi put se pojavljuje ovako: "Dijego Rivera je otišao, ne bez izvesne note ironije - u Sjedinjene Države, kako bi oslikavao zidove u kolevci automobila i napretka, a prilikom polaska jedva da je stigao da se oprosti od svojih prijatelja, okružen fotografima koji su bespoštedno škljocali zaslepljujući ga blicevima. Pratila ga je njegova treća supruga, jedna neobična žena s brčićima i spojenim obrvama, koja je povrh svega bila delimični invalid, jer je nekoliko godina ranije doživela tramvajsku nesreću u blizini pripremne slikarske škole." Frida, ovaj put imenovana, pominje se još dvaput, u šetnji sa porodicom glavnog junaka i u odbrani murala na kome je bilo napisano da nema boga. Da li mi je, usred mog neznanja, još neki bitan lik promakao? Da nije bilo onih spojenih obrva, možda ne bih znala ni da se radi o Fridi Kalo. Izuzev Rivere, sve te autentične istorijske ličnosti pojavljuju se tek tako, na mahove, u epizodama, a čitalac ih lovi. A i ne mora da ih lovi, jer za sam roman i nisu toliko važne. One su oni radnici iza scene koji postavljaju kulise i spuštaju i podižu zavesu, što je sastavni deo predstave, ali niste došli u pozorište zbog toga nego zbog onog što se dešava na sceni.

Junaci u predstavi "Ako te više nikada ne vidim" jesu Gilberto, slikar u Riverinoj senci, njegova majka Mecedes i gospodin Marijano. Likovi su plastično predstavljeni, iz tri su potpuno različita sveta i miljea. Mercedes, silom prilika kurva iz "Jednookog petla" u Verakruzu, ali čistog srca, koja je dala sina gospodinu koji joj se učinio kao prikladan da mu pruži više šansi u životu, kasnije revolucionarka... Gilberto, mladi intelektualac i umetnik koji proživljava vreme u kome živi na svojoj koži i iznutra... Marijano, intelektualac u najsuštastvenijem smislu te reči, čiji lik ima elemente američkog vrtoglavog uspeha ("krenuo je sa dna..."), što mu daje dinamiku. U glavne likove mogu da se svrstaju i bordel "Jednooki petao" i Akademija lepih umetnosti San Karlos u Siudad Meksiku koju su prekrstili u Barbizon de Santa Anita. Promena imena je simboličan pokazatelj nastanka meksičke umetnosti, nepatvorene, autentične, samosvojne... Jarke boje i svetlost tipični su za Santa Anitu Ictapalapu.
I, naravno, murali! Veličanstveni murali. Od prvog, "Postanje", pa sve do onih manjih na zidovima isprva belo okrečenih kuća diljem Meksika. A Gilberto je i započeo svoju slikarsku karijeru kao dečačić šarajući po zidovima bordela, trudeći se da bude što tiši dok "tete imaju posla".
Jedina primedba, mada nije zanemarljiva, tiče se ljubavnog života glavnih junaka, pogotovo muškaraca. Svi su oni imali samo jednu ljubav u životu, i samo sa tom jednom ljubavi spoznali su telesnu strast. Jedan junak, to bi bilo još i u redu, ali i gospodin Marijano i Gilberto... malo je mnogo. A opisi tih ljubavnih strasti, pogotovo kad se dese prvi put, otprilike su na isti kalup. Ne pomaže ni što su senzualni, erotični u onoj meri, pravoj, koja skoro da vas približi saučesništvu. Iako je vrlina, ujedno je i mana - latinoamerička sklonost fantastičnim elementima koji se odigravaju "pred vašim očima". Od Markesa, preko Ljose, Fuentesa... pa sve do Koelja, niko joj nije odoleo. Laura Belji je zadržala samo jednu takvu sliku u otvorenom vidu, u sceni umiranja Marijana kad ga preminula Elza zove da joj se pridruži, ali elementi radnje sadrže tu "fantastičnost" u skoro svakom segmentu. Nekad se u tome ogleda njeno majstorstvo, a nekad i pad. Na svu sreću, pad nije veliki i lako se uzdigne i povrati na onaj široki put talentovane književnice.
Roman svakako zavređuje pažnju, a ono što je najinteresantnije, biće zanimljiv bukvalno svima. Može da se čita iz više uglova, da se tumači sa više aspekata, i pruža onaj dobar osećaj koji lepa književnost mora da izazove u čitaocu - da posle pročitanog i dalje razmišlja o tome.

Dačo, volim te!

Tragičan kraj nečijeg života uvek je užasan, a pogotovo kad se radi o mladim ljudima. Tokom protekle nedelje novine su punile vesti o ubistvu i samoubistvu Ksenije Pajčin i Filipa Kapisode. Ona je bila trudna pa nije htela dete, a on jeste... ona je htela da raskine a on s tim nije mogao da se pomiri... non-stop su se svađali i tukli čak, bila je to bolesna veza... Kseniju su svi voleli... ne može da opstane veza kad je ona deset godina starija... Filip je osramotio svoju porodicu...
To su samo neki od naslova i međunaslova u novinama, a šta tek čaršija priča... U stvari, isto to, samo malo proširenije. Najednom, bar kod mene na poslu, svi su je poznavali, i to dobro. „Da se ovo nije desilo, umrla bi od droge", „kakav je život ta devojka vodila", „i njena majka je poput Divne Karleuše, stalno je gurala negde, ‘i čiki u krilo‘ ako treba"... Mnogo smo bre gadan svet! Retko ko da progovori o njenoj mladosti, o tome kako je rano dostigla popularnost, kako se borila da izgradi karijeru... a o vezanosti za majku valjda postoje i druge reči. Koliko mi je poznato, kad god majka u Srbiji izgleda lepo, odmah „s njom nešto nije u redu" i svrstava se u žene sumnjivog morala ili ludače. Ipak, meni je najopskurniji, mislim da je reč o međunaslovu, bio: Filip je osramotio svoju porodicu! Bez komentara. Da li je to suština ove tragedije?
Koleginica s kojom blisko sarađujem nije glasno govorila o tome šta misli, ali po okretanju glave i mumljanju moglo se zaključiti da o njoj misli kao o neurotičnoj devojci koja je morala ovako ili onako da skonča, ali uz - skandal! Šta joj smeta, posle sam je pitala, na šta mi je odgovorila da Ksenija „nije bila normalna". Istini za volju, iz vizure jednog mrtvog puvala tako buran temperament kao što je bio Ksenijin verovatno deluje zastrašujuće.
O Filipu Kapisodi ne znam skoro ništa, gledala sam ga nekih pet minuta u smaračkom Velikom bratu, slučajno se desilo da baš on s nekim razgovara, i ostavio je utisak... mozga manekena. Ali, neću da grešim dušu, pet minuta sigurno nije dovoljno da se neko oceni. Da li je bio lep? Pa, i jeste i nije. Lep je zato što je imao ipak specifičnu fizionomiju, a nije zato što je ipak ličio na mnoge druge. Radi se o ličnom ukusu. Bio bi mi mnogo draži da je na primer sportista ili pevač, glumac... da radi nešto u čemu sebe ispoljava, a ne da mu je jedina briga da nema podočnjake. Svejedno, iz ovog aspekta je bitno jedino da je bio sa Ksenijom u vezi i da je, očigledno, bio mnogo ljubomoran. Čovek kojim vladaju strasti ipak nije maneken koji se šetka tamo, pa vamo, pa gore, pa dole, pa malo gleda u publiku, pa se onda izražajno okrene... Ko zna, možda mu je bilo teško u sopstvenoj koži, i onda je sve eksplodiralo tamo gde je bilo najtanje i gde je bio najjači emotivni angažman.
Sa Ksenijom je sasvim druga priča. Ona je i na prvi pogled delovala kao vulkan, i to je bio jedan od njenih aduta - ovo sam ja, prihvatite me takvu, ne foliram se. Pojavila se na sceni vrlo mlada, mislim da joj je bilo oko šesnaestak leta, i delovala je sveže, zdravo, poletno. Igrala je fantastično, s pevanjem nije stajala tako dobro, ali je imala „ono nešto". Prvi hit - Dačo, volim te! Devojke su nosile majice sa tim natpisima, a momci, mada ređe, sa natpisom: Ja sam Dača. Kako je došla, tako je i ostala, mada kasnije ništa više nije ponovilo taj uspeh, ali je bila prisutna na estradi, ponajviše zbog svog izgleda, nešto manje zbog igranja, a ponajmanje zbog pevanja, mada joj je to bila najveća ambicija. Sa prvim uspehom počinje i njen sunovrat. Vrlo brzo usledile su plastične operacije kojima je uspela drastično da poružni. Lepa žena sa harizmom menjanjem izgleda može samo da izgubi, a Ksenija je odličan primer. Veštačke grudi možda su san nekog bubuljičavog pubertetlije, ali na Kseniji su delovale kao brushalter na piletu, izgubila je od svoje prirodnosti i svežine. Kasnije je napumpala i usne, ali je to uradila diskretnije, pa su i zamerke manje, mada ih, naravno, ima. Šta li joj je sve to trebalo? Bila je privlačna što je izgledom, stavom i temperamentom odudarala od seljober sredine, a ovim intervencijama uspela je da se infiltrira u gomilu kojoj nije trebalo da pripada. I nikada se nije ni uklopila stoprocentno.

A ponašanje? Sećam se jednog njenog nastupa na TV-u, u nekoj od onih novokomponovanih emisija, u kojoj naša estrada raspravlja o smislu života, koja je mnogima ostala u sećanju zbog njenog čudnog ponašanja: stalno se klatila, upadala je povremeno u reč sagovornicima, više primedbom nego da bi ona nastavila da priča, a i dok je govorila ponašala se kao da ćaska sa drugaricama: „Ej, meni je bilo 17 godina, i meni tip, ej, sa utokom, ovako, u glavu, pa hajde sad ti ne pevaj više, iako sam pevala preko dva sata...", a malo kasnije: „Ej, meni je 17 godina, svuda oko mene sve belo, belo, i hajde sad ti odoli... ti bre sa 17 i ne znaš šta je to, hoćeš sve da probaš..." Da li je bila nadrogirana, samo iskrena (kakva je uglavnom i bila) ili blesava pa nije razmišljala kad šta priča? Kako god, ta emisija uzdrmala je duhove, a ona je nepovratno proglašena za tešku narkomanku. Preostao je još njen ljubavni život kao zanimljivost. I stvarno je bio zanimljiv. Sve te veze (i koje su zaista bile, na primer sa Grkom koga je navodno napustila zbog njegove ljubomore, i one koje su izmišljene) bile su sa iskrenim osećanjima, strastvene, dramatične čak, poput one sa Zvezdanom Slavnićem i nažalost ove koja je iz drame prešla u rang tragedije. Za nju nije moglo da se veže ništa neiskreno, folirantsko... Bilo je takva kakva je bila. Sve što je bilo u izlogu moglo je da se nađe i u radnji, bez ikakvih skrivenih motiva i kalkulacija.
Da li zato što ne volim folirante, fensi pojave (u stvari, prezirem ih)... Kseniju mi je uvek bilo milo da vidim jer se ponašala isto i prema voditelju programa, i prema publici u studiju, a čula sam priče i da je bila vrlo neposredna i prijateljski raspoložena sa garderoberkama. Sad je na primer komšije sve odreda opisuju kao devojku koja se uredno javljala sa „dobar dan" i razgovarala sa njima, kako nikad nije bila nadobudna zvezda. Takve pojave se ovde ne primaju, ništa ne vrediš ako ne digneš nos. Po kriterijumima naše palanačke Srbije imala je materijala da se pravi važna, po normalnim kriterijumima nije imala, ali ona o tome očigledno nije ni razmišljala.
Zašto joj uopšte posvećujem ovoliko prostora? Niti sam volela ono što radi niti sam bila toliko radoznala da me odlično zabavlja njen privatni život, niti mislim da je fizička lepota nešto čemu se treba diviti tek lepote radi... ali mi je zauvek ostala na listi pozitivaca kad je, počevši samostalno da se bavi muzikom, hrabro izjavila: „Ne pevam baš najbolje, pa sad idem na časove kako bih to popravila." Što to ne urade ove silne pevaljke čije pesme niko ne zna, a ni one same ne znaju da ih otpevaju uživo? Posle te izjave, kad sam se ponadala da će od nje nešto biti jer čovek svestan svog neznanja na dobrom je putu da stekne znanje, postala mi je draga. I nekako sam se nadala da će uspeti da postane pevačica, silno sam želela da se to desi. Ipak, ostaće upamćena samo kao igračica i samo po: Dačo, volim te! Naravno, i kao lepotica, i kao estradna figura koja je tragično skončala.

U svemu (ne) treba ići do kraja

Naći pravu meru skoro da je umetnost. I odnosi se ne maltene nego bukvalno na sve. Moram da priznam da za tu vrstu umetnosti nimalo nisam nadarena. Nikako da prestanem sa preterivanjem - u svemu. Idem do kraja i bez ostatka se dajem, čak i kad za tim uopšte nema potrebe.
U ono davno vreme dok sam tražila poslove i nedeljno pisala najmanje dve molbe (sad se to zove CV i šalje se isključivo u elektronskoj formi), slala sam ih čak i za one poslove na kojima sam znala da nemam nikakve šanse. Na primer, neko je već radio na tom radnom mestu, pa ga sad samo formalno preuzimaju, ili je trebalo da imam debelu vezu, ili... Nisam odustajala. Naravno, retko ko me je i zvao na razgovor, ali kad bi me pozvali uvek sam ulazila u najuži krug. Prijatelji su me često pitali zašto šaljem molbe kad znam da nemam šanse, a ja bih odgovarala kako se nikad ne zna šta će da bude. Jednostavno, nema odustajanja i u svemu se ide do kraja. Pa kud puklo da puklo. A u zemlji Srbiji svaki drugi put jednostavno - pukne.
Tako su nam i u firmi pre nekoliko godina organizovali kurs nemačkog jezika, na koji su skoro svi pošli s velikim oduševljenjem koje je vremenom splašnjavalo, a i nisu bili tako redovni na predavanjima iz ovih ili onih razloga koji su delovali opravdano i kojima su hteli da ostave utisak velike zauzetosti, ali je pravi razlog bio da ljudi odustaju kad vide kako nemaju neki naročit uspeh. Posle prve godine grupe su se prepolovile, a posle drugog kruga nije ostao skoro niko - izuzev, naravno, mene. Ja sam nastavila, ovaj put sama, preko Geteovog instituta. Plaćala sam četvrtinu kursa i to mi je delovalo super. Odustala sam tek posle dve godine, i to u trenutku kad sam videla da nisam bila na 3/4 časova (fizički je bilo nemoguće postići). Ni to me ne bi sprečilo da idem dalje, ali već sam dostigla srednji kurs koji odgovara razumevanju nemačkog i "onako" govoru. Da li ću nastaviti? Naravno, nameravam da na leto počnem da učim, ovaj put potpuno sama, i bez Gete instituta. Sve što se počne mora da se završi. Nema odustajanja i u svemu se ide do kraja.

U gimnaziji smo svi na ovaj ili onaj način flertovali sa horoskopom, i nema te devojke koja makar nije saznala koje su osnovne karakteristike znaka u kome je rođena. Bila je to dobra zabava. Ali Milja, sivonja koji uvek sve tera do kraja, počela je da kupuje knjige i da saznaje mnogo više. Naravno, što sam više horoskopa proučavala, sve sam više shvatala kako je to ogromna oblast u kojoj nikad ne možeš da znaš sve, ali u kojoj se zna sve? I ko zna sve? Iz astrološke avanture sam izašla tako da sam devedesetih, u vreme strašne krize, popunjavala kućni budžet tumačenjem natalnih karata. Možda je to bilo najniže što sam pala jer sam se osećala kao idiot - oni kojima tumačiš horoskop očekuju da im kažeš kako su pametni, lepi, kako će da uspeju u ovom ili onom, pa će da se obogate, pa će da postanu slavni... a na licu mesta jedna prosečna karta koja ništa naročito ne obećava. I ti sad treba da im pričaš! Poseban je problem što su očekivali da im se kažu dan, sat, minut, sekund čak, kad će im se šta desiti, što astrologija samo u izuzetnim slučajevima može da pruži. A što tek pojedine planete i aspekti znače po nekoliko stvari istovremeno... Klijenti su mi bili nesuđeni ili potvrđeni kriminalci,  njihove cice, prevaranti koji pretenduju da postanu bizMismeni... Užas. Iskobeljah se nekako iz toga jer nikad nisam ni bila astrolog. Niti želim da postanem.
Da ne pominjem knjige - kad uhvatim jednog pisca ili jedan književni pravac... samo špartam dok ne stignem do kraja. Škola - posebna priča. Normalno sam završila dva fakulteta, a kad sam shvatila da je bilo pametnije da sam ih malo prolongirala jer samo kao redovan student imam pravo na očevu penziju do 26. godine, brže-bolje upisala sam treći, tek onako. Ali, bilo je dosadno ništa ne učiti, voditi se kao student samo zato što sam vlasnik indeksa, pa sam tek samo malo, da gvirnem, počela da zavirujem u materiju istorije umetnosti. I, učinilo mi se zanimljivo, pa sam gurala do kraja. To jedino nisam izgurala, ostala sam uskraćena za diplomu jer mi je ostao diplomski. Tada sam prvi put počela ozbiljno da razmišljam da li sam normalna - šta će mi još jedna ćaga! Mama mi je tada rekla: "Da se ceo život ide u školu, ne bih brinula za tebe." Rekoh - dosta je, umem i ja da se zaustavim, ali s vremena na vreme osećala bih strašan poriv da odem i raspitam se za teme. Ako bih se raspitala o čemu bih mogla da pišem, sigurno bih i počela da pišem.
Imali smo u kući i periode kad sam spremala samo određenu vrstu hrane. Na primer, skoro puna dva meseca imali smo srednjovekovnu srpsku kuhinju, i to manastirsku. Nisam se smirila dok nisam isprobala sve recepte sa spiska manastirskih kuvara. Deca su preživela, ali je bilo pobuna u pokušaju. 
Pa pletenje, heklanje... Neću ni da načinjem tu temu.

Jedina stvar zbog koje je moja alergija na alkohol dobra, to je "činjenica" da bih ja ovakva kakva sam, sigurno makar u jednom delu svog života bila alkos. Ako se pije, onda nek se pije!
Gde se ljudi uče umerenosti? I da li mogu da se prevaspitaju u tom smislu? Koliko god da sam pokušavala, a pokušavala sam nebrojeno puta, nikad nisam uspevala da se zaustavim, prepoznam da sam preterala tek kad očigledno preteram ili udarim glavom u zid. Iz sve snage. Paklena pomorandža sindrom, ovaj put bez agresije a s merom? Ili da se pomirim sa sudbinom pa šta bude neka bude?