субота, 21. новембар 2009.

Milja - mera za dužinu

Bez obzira na to što nepismeni sve više preovladavaju i što je očigledno da će da pobede, nikako da se pomirim sa tim. I što više razmišljam o tome, iako uviđam da je to neminovno, umesto da se mirim sa situacijom, sve sam ljuća i ljuća. Ako se uzme u obzir da sam radila u školi i opismenjavala decu, još mi je teže. O kajanju ne vredi ni govoriti - zašto sam ja bila ljuta na one moje slatke, pametne i dobre učenike koji su vredno čitali knjige i upijali znanje u skladu sa svojim mogućnostima, zašto sam im govorila da ću kao ličnu uvredu shvatiti kad govore "ja bi" umesto "ja bih"... Kako sam se usuđivala da ikada ikome dam neku slabu ocenu! Mogla sam lepo da se družim s njima umesto da učimo, da i njima i meni bude lakše, kad sve to ništa ne vredi u stvarnom životu i kad će im nepismena većina reći kako je to glupo. Ta nepismena većina vredno je učila engleski, što je za svaku pohvalu, ali kako nije naučila svoj maternji jezik, govore i pišu (ponekad nešto i napišu, bože me sačuvaj) nekom čudnom mešavinom jezika kojom se toliko ponose da je već i nos počeo da im para nebo. A ti što sve znaju ubedljivo su najgori. Ja znam da ništa ne znam - u prevodu: Ja želim da učim.
Nama nedostaje jedan novi Vuk Karadžić! U njegovo vreme mešali su se srpski, ruski i crkvenoslovenski, sad se mešaju engleski i srpski. Pravopisna "pravila" koja su "intelektualci" onog doba koristili on je nazivao pravilima babe Smiljane, a sada su "pravila" potpuno individualna, jer bože moj - sadašnji "intelektualci" su originalni. Nekada su mislili da što su nerazumljiviji, pametnije zvuče, i to je jedino i sada i nekada potpuno isto. Samo što su nekada bili nerazumljivi romani, teorija, nauka... a sad je nerazumljiv i svakodnevni govor. Naše vrle TV voditeljke, čast izuzecima, i o modnim detaljima raspravljaju kao da se radi o nekom nuklearnom programu. A klinkice koje ih slušaju odmah se uhvate za reč koju nisu razumele, pa je sutra onako usput pomenu pred drugaricama, da se vidi kako su i one "u trendu". Emisije o modi su dosadne kao zujanje u ušima. Kad vidim Boška sa TV Pink, odmah menjam kanal. Ne zna da priča, i o onome o čemu priča ne zna šta znači, jedino je interesantan kad se radi o nekom traču, odmah se uključi na struju, ali me nekako sramota da to slušam, pa sad odmah isključim TV čim mu vidim lice. Za moj ukus, ružno lice, jer ništa ne govori, nema specifičnu težinu, "personality".

Nemam ništa protiv engleskog (mada je novokomponovani jezik), ali engleskog engleskog. Ni Vuk nije imao ništa protiv ruskog, ali ruskog ruskog. Ali mi se povraća od vanderful spikanja.
Mnogo generacija prošlo je kroz školu kao kroz period "idem u školu da ne budem na časovima, malo da se vidim s društvom i da gluvarimo po demonstracijama, koje god da su", ali nisu krivi zbog toga. Setimo se samo štrajkova, na primer onog iz 1997, kad skoro celo drugo polugodište niko nije ni ušao u školu. Pa bombardovanje iz 1999, isti slučaj. O nastavničkom kadru tek otvoriti raspravu - to je Pandorina kutija. U školi je tih godina radio samo mali broj zaluđenika zaljubljenih u svoj poziv (kojih ima u svakom poslu), koji bi to radili i bez para, otprilike isti broj žena koje muževi izdržavaju (na primer Vesna Fila), kojima je plata džeparac, i ogroman broj onih koji nisu mogli da se dokopaju boljeg mesta. S obzirom na to da sam i sama radila u školi, znam o čemu pišem, i imam puno pravo da kažem kako mnogi od njih decu jednostavno - mrze. Kadar divota, stanje u zemlji katastrofa, ništa ne radi pa ni škola, uspešni su samo oni iz SPS-a i krimosi... Baš jedna lepa podloga za formiranje generacija koja će kasnije da vode zemlju. Ministri prosvete su bili neka čudna bića, oni gubitnici koji nisu uspevali da se ubace u bolja ministrastva, pa im dali ovaj resor tek da budu ministri. Jedan Marković, gospodin Danilo, ne znam ni da li je biće ili stvar, i takav jedan oblik materije bio je ministar! Prosvete!
Prosveta je dugoročan proces, pa se tek sada oseća kako su nakaradno obrazovani oni koji su se školovali devedesetih, a još gore će da bude za desetak godina, jer će tada sve biti u njihovim rukama. Ako bi se sad, ovog časa, nešto preduzelo, za desetak godina bi možda počelo da funkcioniše, a za malo više od tridesetak i da daje rezultate. Tako stoje stvari, jer čovek prvo bude beba, pa dete... Ništa ne ide preko reda. Ako izmisle neki način da za jedan dan neko može da se propameti, onda i mi imamo neke šanse. Do tada, preostaje nam samo da verujemo u čuda.
Neko će reći: "Ma, šta me daviš, od lepog govora se ne živi!" Bogami, živi se. Govor je naš identitet, ne samo nacionalni (i to smo izgubili, ovi što mnogo vole Srbiju najviše je mrze), već i individualni. To je dobrim delom i mera ljudskosti. I kao što saznanje da je Zemlja okrugla nikome nije moglo da obezbedi hranu, ali je primitivno i sramota da se to ne zna, tako i artikulisan govor, lep, jasan, pravilan, bogat rečnik... čoveka čini misaonim bićem.
Lektori su stvarno fašisti, ali prema nepismenima. Jedini oblik fašizma koji mi se čini opravdan. Možda i ne bih bila ovoliko rigidna, da se ne osećam ugroženo. Borba za opstanak dostojanstvenog života.
A ko me to ugrožava? Nepismeni političari, nepismeni direktori, nepismene kolege, nepismen komšiluk, nepismena prodavačica... Nemam više strpljenja ni za koga od njih. Nekad mi je bilo zabavno da ih slušam, prepričavala sam anegdote, smejala se. Sad me samo prođe jeza duž kičme, i kao da hvata zalet, udari u glavu svom snagom.
Postoji još jedno rešenje - da engleski postane službeni, pa da polako preraste u maternji. Iako je reč o maćehi, bar će se govoriti kako treba. A onda ću ja postati mera za dužinu.

понедељак, 16. новембар 2009.

Slatkiši: Uvod u priču o najvećoj ljubavi - hrani

U sedmom razredu sam za opkladu pojela sedam šampita, velikih i preslatkih, u poslastičarnici u Kragujevcu koja je na neki način obeležila moje detinjstvo. Kao sasvim mala želela sam da radim na tom mestu, ali je prvo veliko razočaranje usledilo u odgovoru moje majke: "Oni što prodaju kolače ne mogu da ih jedu." To je bila, bar koliko se sećam, prva velika patnja koju sam doživela i prvi put sam imala osećaj da je svet baš surov.
I tako, za opkladu je bilo dovoljno pojesti više od pet šampita, tako da mi je bilo sasvim dovoljno i šest pa da se proslavim, ali nije nikakva pobeda ako makar malo ne preteraš. I tako sam ja pojela svih sedam, bez ostavljanja sa strane i na kašičici, bez gutanja velikih komada i bez bilo kakvih trikova. Junački sam se držala sve dok nisam zamakla da me niko ne vidi. Usledilo je povraćanje i muka koja se merila danima, a ne minutima ili satima.
Rekao bi neko: "Smučili su joj se kolači za ceo život." Možda bi to bilo i tačno da se radi o nekom drugom, ali ne o meni. A ono što je usledilo bila je uzrečica: Ni manja devojka ni veći želudac, kao i moja neraskidiva veza, kao neki ljubavni zavet, sa slatkišima. Volela sam ih još strastvenije, a ni oni meni nisu ostajali dužni. Takvu ljubav nisam doživela ni sa kim (ma kakvi muškarci, oni nisu spremni da se potpuno predaju), čak ni sa decom (iako priznajem da sa njima imam neki čudan odnos, u meni su u vezi sa njima probuđeni svi životinjski instinkti).
I tako smo hrana i ja počeli da se upoznajemo preko slatkiša. Na početku sam ih samo jela, vrlo brzo sam počela da ih pravim, i u tome osećala nepomućeno zadovoljstvo, kvalitativno drugačije nego kad ih jedeš, ali ništa manje žestoko. Dobro se sećam da sam u Vranju, kod Majkice, koja je mamina tetka, moja baba-tetka, napravila tortu koju sam izmislila i koja je bila kao za izložbu i po izgledu i po ukusu, a nisam navršila ni 15 godina. Kao onome ko voli to da radi, znanje šta se sa čim slaže, kao i mere kojima to može da se potkrepi - nudilo mi se samo. Valjda je to definicija talenta. Samo te vuče da uradiš baš kako treba, a zašto to radiš, ni sam ne znaš. Neka viša sila rukovodi tobom.

Osnova testa bio je običan patišpanj (iste mere jaja, šećera i brašna, kao 5:5:5), ali obogaćen. Od onoga što je Majkica imala u svom skromnom špajzu (ona je bila čistunica, uopšte nije ni volela ni znala da kuva, ali joj je zato kuća bila kao ogledalo), dodavala sam u taj patišpanj, i još mi je i dan-danas u nozdrvama opojni miris cimeta, karanfilića i vanile koje sam stavila u šećerni saft kojim sam prelila kore. Fil je bio u osnovi kuvani krem, sa čokoladom, bez ikakvih mirisa, bilo ga je već dosta u korama. Čak je torta imala i dekoraciju - moje i Majkičino ime od umućene slatke pavlake, sa sve suncem koje se smeje i okvirom oko kruga torte. Šteta što je nismo fotografisali, šteta što je onako nevinu videlo tek nekoliko ljudi. Zato su je svi jeli. Kako je Majkica znala da pravi samo palačinke, nisu sumnjali da je ona krivac, ali nisu baš ni meni verovali. Nema veze, ja sam bila na sedmom nebu. Pa, i to je neka kreacija, to je ispoljena inspiracija, zar ne? Ne znam kako se Mikelanđelo osećao kad je završio Mojsija, ali ja sam na tortu gledala kao na veličanstvenu skulpturu, s tom razlikom što smo je posle i jeli.
Pohvala baš i nije bilo (rekoh da mi niko nije verovao da sam majstor lično), ali je u meni pravo ushićenje izazivalo zadovoljstvo na licima onih koji stave tortu u usta. Moglo bi se opisati kao vrhunsko blaženstvo.

недеља, 08. новембар 2009.

Josipa Lisac nije od ovog sveta, definitivno

Još krajem oktobra Josipa Lisac imala je koncert u Beogradu, a ja sam i dalje pod utiskom. Malo-malo pa pomislim na nju: i kako je pevala (bože, kako ona peva!) i kako je izgledala, i šta je govorila, i kako je bila obučena... Uopšte, šta ta žena predstavlja za ovu sredinu samom svojom pojavom i svojim postojanjem i trajanjem... A traje, i te kako traje. I dobro je, odlično je što traje, jer to što Josipa peva, i kako peva, pokazatelj je da još postoje prave vrednosti i da možda i nismo izgubljeni u svemiru. U prethodnih petnaestak godina bila sam uplašena da sam ostala bez društvenog kompasa i da sam možda malo i poludela - niko mi se ne dopada, sve mi je glupo i seljački. Na taj način razmišljaju samo ljudi koji su prazni u glavi, pa sam mislila: "Eto, ostareh, postadoh ogorčena, tupa za sve oko sebe", ali ljudi poput Josipe bude nadu da nisam usamljen slučaj i da nisam baš toliko prolupala.Dva dana pre njenog koncerta gledala sam Jadnike u Madlenianumu sa svojom drugaricom Đekicom koja inače živi u Rumuniji, ali kad god dođe "kulturno se uzdižemo". Imam još dve drugarice za kulturno uzdizanje, Biljanu (s kojom sam proredila izlaske, nikako da se poklopimo) i Bubu, zahvaljujući kojoj ceo pozorišni repertoar imam u malom prstu. Elem, sedim sa Đekicom i ona mi pokajnički kaže kako ide i na Josipin koncert, ali su joj drugi već kupili karte, tako da, eto, šta da radi, šta je tu je, mene nisu računali. Ja tu ponosno dignem glavu i pobednički saopštim kako idem i ja, zar je mogla i da pomisli da ću tako nešto da propustim. I obe se setimo kako smo davnih osamdesetih bile na jednom njenom koncertu, koji je po opisima očigledno bio isti, ali nikako da se složimo gde je održan. Đekica tvrdi u Sava Centru, a ja da je bio u Domu sindikata - dobro se sećam da sam posle nekih popodnevnih vežbi na faksu peške otrčala da je slušam i da je gledam.
Buba se sećala i njenih ranih pojavljivanja na TV-u, čega sam se setila i ja. Bio je to neki festival, onako mala nisam ni pratila šta ko peva niti ko je ko, ali mi se urezao u pamćenje glas, čudovišan, fantastičan, vanvremenski glas devojke koja je bila neobično obučena i koja je pevala uglavnom žmureći, sva se unela i u tekst i u melodiju (kakva emocija!), tako da sam ostala prikovana za ekran. Toga se dobro sećam. Utisak je bio očaravajući, jednostavno ne može da se zaboravi. Kako je Buba starija od mene 12 godina, ali se fantastično drži, ubeđivala me je da je Josipa njena ispisnica, što mi je delovalo još neverovatnije - pa ona je čudo prirode. Sve je tu, i bore, i podočnjaci, ali energija kojom zrači, noge, te fantastične noge - njoj je, ljudi, dvadesetak godina! Al se dobro drži njihova generacija, ljubomorna sam.
Gostiju nije bilo, izuzev Gara iz Leb i sol. Neko iz publike je, kad je Josipa saopštila kako je uspela samo do njega da dođe, viknuo "Ma, ne treba ti niko!" I stvarno joj niko ne treba. Bila je na nenormalno visokim štiklama, neprestano upozoravajući kako može lako da padne, imala je kapu koju je nameštala vrlo često, pri tom gubivši vezu sa mikrofonom, govorila simpatične stvari iz svakodnevnog života, ali iz srca, i sve zajedno - liči na nju. Da se pojavila u drugačijoj haljini ("od ove bi se moglo sašit još nekoliko"), sa manje ekstravagantnim cipelama ili bez neke ludačke frizure, to jednostavno ne bi bila ona. Josipa je jedna. Ali, naravno, nije poenta u tome, To je tek ono zrno soli koje svemu daje ukus. Glavno je što ona peva, i peva, i peva...
Koncert iz osamdesetih, za koji nismo utvrdile gde je održan, pamtiću pre svega po tome što mi se bukvalno naježila koža i srce počelo da tuče od ushićenja kad je zapevala Omer beže. Cela sala, koja god da je jer se od Josipe ništa i ne primećuje, bila je sleđena. Unela je celu sebe u tu pesmu. O njenom glasu ne treba ni govoriti, on definitivno nije od ovog sveta, ali taj naboj, ta emocija - bila sam naježena još pola sata nakon pesme.
A u Sava Centru je bilo i novih pesama (potpuno u njenom duhu) i starih, ali u drugačijim obradama. Ništa ne smeta, ništa nije višak, nigde ne manjka. Taman koliko treba da te protrese od nožnog palca do najviše iskočene vlasi kose na glavi. Za pesme Pokaži mi gdje Dunav ljubi nebo i Danas sam luda bilo je pokušaja iz publike da se zajednički otpeva, ali osećam da su ih oni koji su bili oko njih mrko gledali, pa su brzo odustajali. Ovo je Pevačica, ovo su srce i duša u pesmi, publika je tu da sluša. Iako sam skoro sve pesme znala i iako obično makar pevušim na koncertima, ako se već i ne proderem iz sveg glasa, na njenom koncertu mi ni na kraj pameti nije palo da se oglasim. Da kvarim? Pa nisam tolika budala. Tako može da peva samo ona i niko drugi. I to su jedini koncerti gde izvođač ni jednog jedinog trenutka ne pokušava da pokaže koliko je popularan, pa da se malo odmori dok se publika dernja u nesložnom horu. Ona je došla da peva za nas, i ona će pevati. Bez ostatka, bez kamuflaža, bez foliranja.
Mogla bi sledeći put da peva i u šupi i u najglamuroznijem prostoru, utisak će ostati isti. Sigurno nećete zapamtiti gde se to odigralo, ali ćete zato najmanje još dve nedelje misliti o njoj. Što se ovog koncerta tiče, imam samo jednu zamerku - nije otpevala Oluju, ali sam se toga setila tek sutradan. Tako da je i zamerka ništavna.